Odlomak iz satiričnog komada Ivan Vasiljevič



(Špakova soba tone u tamu, dok se soba Timofejeva osvetljava. Aparat sada češće ispušta pevljive zvukove i, s vremena na vreme, oko aparata se menja osvetljenje.)

Timofejev: Svetli. Svetli! To je već nešto…

(Otvaraju se ulazna vrata i ulazi Bunša. Prvo obraća pažnju na radioaparat.)

Bunša: Ulažem vanredne napore da bih uneo malo kulture u našu zgradu. Uveo sam radio mrežu, ali oni uporno ne koriste radio. (Gurka utikačem u šteker, ali aparat ne daje znakove života.)

(Pauza. Kuca na Timofejevljeva vrata.)

Timofejev: Ama, ko je tamo, uđite… đavo vas odneo!

(Ulazi Bunša.)

Timofejev: Samo mi je još to trebalo!

Bunša: Ja sam, Nikolaju Ivanoviču.

Timofejev: Vidim, Ivane Vasiljeviču. Divim vam se, Ivane Vasiljeviču! U vašim godinama trebalo bi da sedite kod kuće, da čuvate unuke, a vi se po ceo dan šetkate po zgradi s tom umašćenom knjigom… Izvinite, Ivane Vasiljeviču, ali zauzet sam.

Bunša: To je knjiga sa dokumentacijom o zgradi. Ne mam unuke. A ukoliko prestanem da se šetkam, nastaće haos.

Timofejev: Raspašće se država?

Bunša: Raspašće se, ako se ne plati kirija. Stanari naše zgrade misle da mogu da ne plaćaju, a u stvari ne može tako. Sveukupno, naša zgrada je neverovatna. Prolazim hodnikom i stresem se. Svi prozori su otvoreni, svi su oslonjeni na prozorske daske i pričaju nekakve gadosti, koje ne mogu ni da prepričam.

Timofejev: Tako mi boga, ništa vas ne razumem! Kneže, trebalo bi da se lečite!

Bunša: Nikolaju Ivanoviču, ne zovite me knezom! Već sam vam dokazao predočavanjem dokumentacije da je godinu dana pre mog rođenja moj otac otputovao u inostranstvo i, samim tim, očigledno je da sam sin kočijaša Panteleja. Čak i ličim na Panteleja.

Timofejev: Ako ste kočijašev sin, još bolje. Međutim, nemam novca, Ivane Pantelejeviču.

Bunša: Ne, zovite me u saglasnošću s dokumentacijom – Ivan Vasiljevič.

Timofejev: Dobro, dobro.

Bunša: Molim vas, platite kiriju.

Timofejev: Kažem vam, trenutno nemam para… Ostavila me je žena, a vi me kinjite.

Bunša: Izvinite, ali zašto me niste obavestili o tome?

Timofejev: Kakve veze vi imate s tim?

Bunša: Moram da je što pre ispišem.

Timofejev: Molila je da je ne ispisujete.

Bunša: Svejedno, moram da zabeležim u knjizi taj događaj. (Beleži u knjizi.) Sešću.

Timofejev: Nema potrebe da sednete. Kako da vam objasnim da ne smete da me ometate tokom mog rada?

Bunša: Pa, objasnite mi. Napredan sam čovek. Juče sam pohađao seminar za upravnike zgrada i iz

njega sam izvukao nepojmljivu korist. Skoro sve sam razumeo. O stratosferi. Sve u svemu, naš

život je veoma interesantan i koristan, ali ljudi u našoj zgradi to ne shvataju.

Timofejev: Ivane Vasiljeviču, kada govorite, stiče se utisak da buncate!

Bunša: Inače, naša zgrada je veoma čudna. Špak sve vreme kupuje nameštaj od mahagonija, a

kiriju plaća s zakašnjenjem. A vi ste napravili nepoznatu mašinu.

Timofejev: Ovo je mučenje, tako mi svega!

Bunša: Nikolaju Ivanoviču, molim vas da prijavite vašu mašinu. Morate da je registrujete, a u krilu zgrade

dame već govorkaju da pravite aparat zbog kog će se cela naša zgrada srušiti. Znate, to je… em

ćete vi poginuti, em ću vam ja praviti društvo.

Timofejev: Koja džukela je izrekla takvu glupost?

Bunša: Izvinjavam se, ali to je rekla moja žena Uljana Andrejevna.

Timofejev: Oprostite! Zašto te dame tako lupetaju? Znam, vi ste krivi. Vi, stari nametljivac, vrzmate se po celoj zgradi, gvirite, klevećete i, povrh svega, lažete!

Bunša: Posle takvih krvničkih uvreda napuštam stan i krećem u miliciju. Ja sam – lice, koje zauzima odgovorno mesto upravnika zgrade i u obavezi sam da nadgledam.

Timofejev: Čekajte!… Oprostite mi, iznervirao sam se. Pa dobro, vratite se. Vidite, izvodim eksperimente

putovanja kroz vreme… Uostalom, kako da vam objasnim šta je to vreme? Pa vi ne znate ni šta

je četvorodimenzionalni prostor, kretanje… I uopšte… ukratko, shvatite da to neće samo od

sebe eksplodirati, već će doneti neverovatnu korist celoj planeti… Kako da vam to uprostim…

Na primer, želim da sada prođem kroz prostor i odem u prošlost…

Bunša: Prođete kroz prostor? Takav eksperiment sme da se izvede samo uz dozvolu milicije. Kao

upravnik zgrade, osećam izvesnu zabrinutost zbog izvođenja takvih eksperimenata u poverenoj mi zgradi. Tu se nalazi nekakva tajanstvena mašina, koja je pod ključem…

Timofejev: Šta?! Ključ? Ivane Vasiljeviču, hvala vam! Hvala vam! Genijalni ste! Ključ! Ah, kakav sam rasejani tupan! Radio sam na zatvorenom mehanizmu… Čekajte! Gledajte! Gledajte šta će se sada desiti… Probaćemo na bliskom rastojanju… mali ugao… (Okreće ključ, pritiska dugme.) Gledajte,

sada ćemo zajedno da putujemo kroz prostor i vreme… unazad… (Pritiska dugme.)...