Nešto više o Danilu Ivanoviču Harmsu


Danil Ivanovič Harms (njegovo pravo prezime bilo je Juvačov 17. 12. 1905, Sankt Peterburg — 2. 2. 1942, Lenjingrad) bio je ruski i sovjetski pisac, pesnik i dramaturg.

Iako se rodio 17. decembra, Harms je danom svog rođenja smatrao 1. januar. Kasnije je voleo da pripoveda svoje pseuoautobiografske, apsurdne priče o svom rođenju.

Njegov otac Ivan Juvačov bio je revolucionar i član grupe Narodna volja, zbog čega je bio uhapšen i poslat na ostrvo Sahalin.

Zanimljivost iz Harmsovih školskih dana je da je nakon upisivanja elektrotehničke škole u Lenjingradu nakon dve godine bio izbačen zbog izostanaka sa časova, neučestvovanja u društvenim aktivnostima i neuklopljenosti u odeljenje.

Oko 1921—1922 godine smišlja svoj pseudonim Harms. Ima dosta teorija o poreklu pseudonima, ali sve su na nivou spekulacija. Pored tog, imao je oko 40 pseudonima – Hharms, Dandan, Čarms, Karl Ivanovič Šusterling i dr.

Između 1924—1926 godine počinje da učestvuje u književnom životu Lenjingrada. U martu 1926. godine postaje član Lenjingradskog odelenja Sveruskog saveza pesnika. Iz tog perioda karakteristično je Harmsovo okretanje „zaumnom“ stvaralaštvu pod uticajem Velimira Hlebnjikova, Alekseja Kručjoniha, Aleksandra Tufanova, Kazimira Maljeviča.

1928. godine oženio se s Ester Aleksandrovnom Rusakovom. Njoj je posvetio mnoga svoja dela napisana između 1925. i 1932. godine, kao i mnogobrojne dnevničke zapise koji svedoče o njihovom složenom odnosu. 1932. godine su se razveli.

1925. godine upoznao se sa učesnicima poetsko-filozofskog kružoka činara, u kom su bili Vedenski, Lipavski, Druskin i drugi. 1926. godine pokušava da sjedini leve pisce i umetnike Lenjingrada. U jesen 1927. godine grupa na čelu s Harmsom dobija konačni naziv OBERIU/ОБЭРИУ́ (Объединение Реального Искусства). Njeni članovi bili su Danil Harms, Aleksandar Vedenski, Nikolaj Zabolocki, Konstantin Vaginov, Igor Bahterev, Dojvber odnosno Boris Mihajlovič Levin, Klimetnije Minc i drugi. Bili su posvećeni napuštanju tradicionalnih umetničkih pravaca, neophodnosti obnavljanja metoda prikazivanja stvarnosti, kultivisali su grotesku, alogizam, poetiku apsurda. Najupečatljivija tačka postojanja tog udruženja bila je postavka Harmsovog komada Jelizaveta Bam 24. januara 1928. godine.

Od kraja 20-ih do 30-ih XX veka godina Harms je aktivno sarađivao sa dečjim časopisima Jož, Čiž, Sverčok, Oktobrjata gde su objavljivani njegove pesme, priče, crteži, šaljive reklame i slagalice. Bio je posvećen dečjoj književnosti koja je za njega bila neprestani i skoro jedini izvor prihoda.

U decembru 1931. godine, Harms, Vedenski i Bahterev bili su uhapšeni zbog učešća u antisovjetskoj grupi pisaca, pri čemu je razlog za hapšenje bio njihov rad u dečjoj književnosti, a ne bučni i šokantni nastupi oberiusta. Harms je bio osuđen na tri godine radnog logora, ali je na kraju bio prognan u Kursk zajedno s Vedenskim.

Nakon povratka iz izgnanstva prekidaju se javni nastupi grupe OBERIU, opada broj objavljenih dečjih knjiga koje je Harms napisao i njegov materijalni položaj se komplikuje. U njegovom stvaralaštvu primećuje se prelazak sa poezije na prozu.

Iako je bio svestan da neće uspeti da objavi ništa sem dečjih knjiga, ipak ne prestaje da piše. 1930. godine piše svoja glavna dela – ciklus priča Slučajevi, priču Starica, kao i pozamašnu količinu kratkih priča, pesama, scena u prozi i stihovima.

U leto 1934. godine ženi se Marinom Malič s kojom je živeo sve do svog hapšenja 1941. godine. Nastavlja da se viđa sa Vedenskim, Lipavskim i Druskinom. Sastajali su se nekoliko puta mesečno da bi popričali o nedavno napisanim delima i raznim filozofskim pitanjima.

23. avgusta 1941. godine bio je uhapšen zbog širenja „klevetničkog i defetističkog raspoloženja“ u svom okruženju. U nalogu za hapšenje citirane su Harmsove reči, koje su bile prepisane iz teksta optužbe:

„Sovjetski Savez je izgubio rat prvog dana, Lenjingrad će ili biti opkoljen, ili će umreti od gladi, ili će biti bombardovan, tako da ne ostane kamen na kamenu… Ako mi daju mobilizacioni list, tresnuću komandira po gubici, neka me streljaju, ali uniformu neću obući. I neću služiti u sovjetskoj vojsci, ne želim da budem takvo govno. Ako me nateraju da pucam iz mitraljeza sa tavana za vreme uličnih borbi s Nemcima, neću pucati u Nemce, nego baš u njih iz istog tog mitraljeza.“

21. avgusta 1941. godine je na osnovu te optužbe donesena konačna presuda, koja je odredila i sudbinu pesnika. Pritom, sem optužbe i krivične presude, nema nikakvih dokaza o Harmsovim tzv. pronemačkim stavovima.

Da bi izbegao streljanje, simulirao je ludilo. Vojni tribunal je odredio da se zbog težine izvršenog zločina Harms smesti u psihijatrijsku bolnicu. Preminuo je 2. februara 1942. godine za vreme blokade Lenjingrada, u najtežem po broju umrlih od gladi mesecu, na psihijatrijskom odeljenju zatvorske bolnice Kresti.

Rehabilitovan je 25. jula 1960. godine zahvaljujući zalaganju njegove sestre Jelizavete Gricine.

Ne zna se tačno mesto njegovog groba, pretpostavlja se da je Piskarevskoje groblje.