Recent Posts

Arhiva

Tags

Nova lica satire


Po definiciji, satira je kritika koja ismejava, dok je prema važećem Zakonu o javnom informisanju nosilac javne i političke funkcije dužan da trpi kritička mišljenja koja se odnose na njegov rad. To znači da, iako im se suštinski ne sviđaju, formalno, političari šalama ne smeju da kažu ne.


nova lica satire, i.k. silesija



Prvobitno, satira je označavala posudu, činiju ispunjenu raznim voćem. Kasnije se značenje promenilo i označavala je pesmu, dok danas označava pesmu, priču i sl. koje na duhovit i podrugljiv način osuđuju i kritikuju sve što ne valja u društvu ili kod pojedinca.

Rodonačelnikom satire smatra se rimski pisac Lukilije, a već njegovi sledbenici stradali su zbog satire. Pesnik Juvenal je zbog svojih satira bio prognan iz zemlje, što govori da se kao nužni pratilac satire odmah pojavila i cenzura (lat. censeo, censere - proceniti imanje, ispitati, proceniti, izreći ocenu, misliti, izraziti mišljenje, glasati za, zaključiti, odlučiti, odrediti). Inače, jedna od najpoznatijih izreka o satiri i pripada Juvenalu iz njegovog dela Satires: „Teško je ne pisati satiru“. Još jedna njegova poznata izreka je: „Teško satiričaru koga uhvate”.

U današnje vreme, satira je književni oblik u kom se kritički ismeva pojedinac, grupa, država ili vlast. Ona razobličava društvene nedostatke, političke strasti, ljudske sebičnosti, nepromišljenosti, mane i gluposti, a svojim podsmehom na podrugljiv i duhovit način kritikuje, opominje i kažnjava. Dok humor svojom vedrinom zabavlja, oslobađa i rasterećuje, satirа svojom jetkošću i gorčinom angažuje, pokreće i obavezuje. Кomično preuveličavanjе i upotreba karikature, hiperbole i groteske najmoćniji su umetnički alati satiričara. Neke od najčešćih osobina koje bivaju predmet satirične oštrice su: tvrdičluk, pomodarstvo, samohvalisanje, dvoličnost, servilnost, nemoral... Satiričari smatraju da je neku deformisanu društvenu pojavu, mentalnu i moralnu izobličenost potrebno prenaglasiti do te mere da ona postane očigledna svima. Za izražavanje svoje kritičke vizije sveta, satiričar se koristi najpogodnijim umetničkim sredstvima neposrednog (invektiva) ili prenesenog značenja (aluzija, insinuacija, alegorija, ironija, eufemizam, persiflaža, sarkazam, paradoks i parodija). Satira je često sredstvo političke borbe, i može se reći da su u pravu pisci i književni teoretičari koji tvrde da je „satira plod ukrštanja umetnosti i politike“. Često se postavlja pitanje da li satiričari sve vide crno. Tu dilemu je na lucidan i duhovit način razrešio Milovan Vitezović, odgovorivši da satiričari „ne vide sve crno, već samo ono što bi trebalo ocrniti“. Satiričari se bore za bolje društvo tako što žigošu ono što je loše u njemu. Satira nas prikazuje lošijima da bismo bili bolji i zasmejava nas da bismo se uozbiljili.

Pre 220 godina, objavljeno je prvo satirično delo u srpskoj književnosti Mali bukvar za veliku decu autora Mihaila Maksimovića. Ova knjižica, izdata još daleke 1792. godine, kritikuje srpsko malograđansko društvo XVIII veka, a njena sadržina je aktuelna i dan danas.

U Beogradu su se 1887. godine održale dve sahrane. Prva je bila sahrana starije žene i majke pukovnika Dragutina Franasovića, a druga, nekoliko dana kasnije, sahrana junaka Katanića. Revoltiran time, mladi Nušić napisao je političko-satiričnu pesmu pod nazivom Dva raba i podelio je na dva dela. U prvom delu opisuje prvu sahranu kojoj su prisustvovali „kite i mundiri“, kao i „još neko, ali to je tajna“ (misli se na kralja). U drugom delu pesme opevao je sahranu hrabrog junaka. Pesma je objavljena u Dnevnom listu i izazvala je veliku pažnju naroda. Međutim, objavljena pesma je silno uvredila i razbesnela kralja Milana, koji je naredio da se drznik uhapsi i osudi. Nušić je 1888. godine osuđen na dve godine zatvora. Bio je pomilovan na molbu svog oca posle godinu dana provedenih u požarevačkom zatvoru. 1905. godine preselio se u Beograd, gde se bavio novinarstvom. Pisao je pod svojim imenom, ali i pod pseudonimom Ben Akiba.

Kraljica Natalija Obrenović je 1897. godine objavila knjigu kratkih zapisa pod naslovom Aforizmi. Podelila ih je na sledeća poglavlja: O životu, O ženi, O sreći, O ljubavi, O dobročinstvu, O Novoj godini i O vojsci. Kraljica Natalija bila je prva žena aforističar u Srbiji, ali i u celoj Evropi. Njeni Aforizmi ujedno su i prva satirična knjiga predstavljena na književnoj večeri u Beogradu.

kraljica natalija obrenovic satira

Foto: Wikipedia


Radoje Domanović bio je beskompromisan i hrabar pisac. Bio je prvi pravi satiričar među srpskim realistima. Zbog političkih uverenja bio je proganjan, premeštan i otpuštan sa posla. Posle pada režima kralja Aleksandra Obrenovića 1903. godine, nezadovoljan zato što se u zemlji malo toga promenilo, pokreće politički list Stradija, u kom se bori protiv mana novog režima. Njegova satira je politički aktuelna, ubojita i bespoštedna. Njena meta nije samo vlast i njena tiranija, nego i beskičmenjastvo, podaništvo i servilnost. Umro je usamljen, ogorčen, siromašan u 35. godini života, ostavivši iza sebe ženu i decu. „Kao što ima ljudi kojima je zanat da žive od udvaranja kruni, isto tako ima ljudi kojima je zanat da žive od udvaranja demokratiji”, napisao je Radoje Domanović pred kraj svog života.

radoje domanovic satira

Foto:Yugopapir

Početkom 50-ih godina XX veka, Branko Ćopić je počeo da piše i satirične priče u kojima je oštro kritikovao ružne pojave u tadašnjem društvu. Jedna od takvih priča bila je i Jeretička priča, objavljena u Ježu, koja je pokrenula lavinu osuda sa vrha partije i vlasti. U hajci na pisca učestvovao je i Broz, koji je rekao da on lično takvu satiru neće dozvoliti, ali da neće ni uhapsiti pisca. Glavnina Ćopićevog proznog opusa je humoristički intonirana, a humor nalazi u prirodi i mentalitetu svojih junaka koji i u najtežim životnim trenucima umeju da sačuvaju vedrinu i da se nasmeju čak i vlastitoj nevolji. Neprestano je žalio što mu vlasti nikada nisu dozvolile dramatizaciju njegove priče Oproštaj sa Kosovom. Okončao je svoj život samoubistvom 1984. godine skočivši sa Brankovog mosta, tadašnjeg mosta bratstva i jedinstva. Neposredno pre tog kobnog čina, poverio se bliskom prijatelju: „Nikog nije briga što je očigledno da se naša lepa zemlja rastavlja. Ja to ne mogu da podnesem i neću više da čekam tu smrt…“

branko copic satira

Foto: novosti.rs

Aleksandar Popović je mahom pisao komedije i satire, a uspešno se bavio i drugim žanrovima, pa je iza sebe ostavio bogat opus drama za decu, scenarija za televizijske drame i serije. Po završetku gimnazije, predaje se pisanju poezije i postaje kandidat za člana Udruženja književnika. Međutim, krajem 40-ih godina uhapsili su ga ispred zgrade pozorišta dok je čekao suprugu pod optužbom da je informbiroovac, i da je čak hteo da digne u vazduh Radio Beograd. Narednih pet godina provodi na Golom Otoku u radnom logoru, čak pet meseci u samici, ali stav nije promenio. Nakon robije, bio je prisiljen da se okuša u raznim zanatima. Početkom 50-ih počinje da piše drame. Drame Kape dole i Druga vrata levo bile su strogo fokusirane na studentske proteste 1968. godine. Zbog satirične ubojitosti i jezika, ondašnja vlast procenila je ove komade kao opasne i njihovo izvođenje bilo je onemogućeno. Usledilo je dugogodišnje povlačenje Aleksandra Popovića sa svih scena. Kasnije prihvata poziv Duška Radovića iz Radio Beograda i piše radio drame za decu. Njegova predstava Mrešćenje šarana bila je zabranjena odmah nakon premijere u Pirotu. Napisao je više od četrdeset drama, od kojih je sedam zabranjivano.

Branislav Brana Crnčević bio je srpski književnik, aforističar, novinar, scenarista i političar. Radio je kao novinar i urednik u listovima Jež i Duga, kao i u listu za decu Mali jež. Objavljivao je kolumne u raznim listovima i časopisima, među kojima su NIN i Politika. Nešto kasnije objavio je i prvu zbirku aforizama Piši kao što ćutiš. Na književnu scenu je stupio pod pseudonimmima Vinon Rumski i Branislav BIP. Za građu svojih dela, uzimao je stvarne, razigrane, ali i tužne slike života. Aforizmi koje je objavljivao mahom se bave tematikom karaktera Srba i problema male države.

Vasa Popović bio je pisac, scenarista, novinar, satiričar, humorista. Bio je sjajan pisac, duhovit, nekonvencionalan, uvijek voljan da provocira granice. Bio je dugogodišnji urednik Jež-a i NIN-a. Britak i duhovit, pisao je humoreske za Politiku. Poz