Odlomak iz priče Mesečar

...Svaka ćelijica mog tela je pevušila u tom trenutku, zapljusnuta dahom zarobljene večnosti i beskrajno opijena nehotičnom nežnošću. Obuzela me je dečija radost i ispunjenost zbog samog njegovog prisustva u mom životu, našeg odnosa, zajedničkog postojanja i sreće, kojom je obasjavao moj život. Sva preplavljena osećanjima, ležala sam kraj njega, pripijena, osećajući njegov slatkasti dah na svom licu, pitajući se da li bih mogla još nešto, onako neskromno, da zatražim od života. A onda – šamar. Ma jok – šamarčina. Promeškoljio je svoje lice, još više se pripivši uz moje i prošaputao, isprva tiho, a zatim glasnije: – Mama... mamice... mmmm...