ul. Balkanska 35-39,

II sprat, lokal 6

Beograd Srbija 11 000

silesija@outlook.com

064/414-6013

  • Black Twitter Icon
  • Black Instagram Icon

©2018 by Silesija. Proudly created with Wix.com

Recent Posts

Nova lica satire

July 7, 2018

 

Po definiciji, satira je kritika koja ismejava, dok je prema važećem Zakonu o javnom informisanju nosilac javne i političke funkcije dužan da trpi kritička mišljenja koja se odnose na njegov rad. To znači da, iako im se suštinski ne sviđaju, formalno, političari šalama ne smeju da kažu ne.

 

 

 

 

Prvobitno, satira je označavala posudu, činiju ispunjenu raznim voćem. Kasnije se značenje promenilo i označavala je pesmu, dok danas označava pesmu, priču i sl. koje na duhovit i podrugljiv način osuđuju i kritikuju sve što ne valja u društvu ili kod pojedinca.

Rodonačelnikom satire smatra se rimski pisac Lukilije, a već njegovi sledbenici stradali su zbog satire. Pesnik Juvenal je zbog svojih satira bio prognan iz zemlje, što govori da se kao nužni pratilac satire odmah pojavila i cenzura (lat. censeo, censere - proceniti imanje, ispitati, proceniti, izreći ocenu, misliti, izraziti mišljenje, glasati za, zaključiti, odlučiti, odrediti). Inače, jedna od najpoznatijih izreka o satiri i pripada Juvenalu iz njegovog dela Satires: „Teško je ne pisati satiru“. Još jedna njegova poznata izreka je: „Teško satiričaru koga uhvate”.

U današnje vreme, satira je književni oblik u kom se kritički ismeva pojedinac, grupa, država ili vlast. Ona razobličava društvene nedostatke, političke strasti, ljudske sebičnosti, nepromišljenosti, mane i gluposti, a svojim podsmehom na podrugljiv i duhovit način kritikuje, opominje i kažnjava. Dok humor svojom vedrinom zabavlja, oslobađa i rasterećuje, satirа svojom jetkošću i gorčinom angažuje, pokreće i obavezuje. Кomično preuveličavanjе i upotreba karikature, hiperbole i groteske najmoćniji su umetnički alati satiričara. Neke od najčešćih osobina koje bivaju predmet satirične oštrice su: tvrdičluk, pomodarstvo, samohvalisanje, dvoličnost, servilnost, nemoral... Satiričari smatraju da je neku deformisanu društvenu pojavu, mentalnu i moralnu izobličenost potrebno prenaglasiti do te mere da ona postane očigledna svima. Za izražavanje svoje kritičke vizije sveta, satiričar se koristi najpogodnijim umetničkim sredstvima neposrednog (invektiva) ili prenesenog značenja (aluzija, insinuacija, alegorija, ironija, eufemizam, persiflaža, sarkazam, paradoks i parodija). Satira je često sredstvo političke borbe, i može se reći da su u pravu pisci i književni teoretičari koji tvrde da je „satira plod ukrštanja umetnosti i politike“. Često se postavlja pitanje da li satiričari sve vide crno. Tu dilemu je na lucidan i duhovit način razrešio Milovan Vitezović, odgovorivši da satiričari „ne vide sve crno, već samo ono što bi trebalo ocrniti“. Satiričari se bore za bolje društvo tako što žigošu ono što je loše u njemu. Satira nas prikazuje lošijima da bismo bili bolji i zasmejava nas da bismo se uozbiljili.

Pre 220 godina, objavljeno je prvo satirično delo u srpskoj književnosti Mali bukvar za veliku decu autora Mihaila Maksimovića. Ova knjižica, izdata još daleke 1792. godine, kritikuje srpsko malograđansko društvo XVIII veka, a njena sadržina je aktuelna i dan danas.

U Beogradu su se 1887. godine održale dve sahrane. Prva je bila sahrana starije žene i majke pukovnika Dragutina Franasovića, a druga, nekoliko dana kasnije, sahrana junaka Katanića. Revoltiran time, mladi Nušić napisao je političko-satiričnu pesmu pod nazivom Dva raba i podelio je na dva dela. U prvom delu opisuje prvu sahranu kojoj su prisustvovali „kite i mundiri“, kao i „još neko, ali to je tajna“ (misli se na kralja). U drugom delu pesme opevao je sahranu hrabrog junaka. Pesma je objavljena u Dnevnom listu i izazvala je veliku pažnju naroda. Međutim, objavljena pesma je silno uvredila i razbesnela kralja Milana, koji je naredio da se drznik uhapsi i osudi. Nušić je 1888. godine osuđen na dve godine zatvora. Bio je pomilovan na molbu svog oca posle godinu dana provedenih u požarevačkom zatvoru. 1905. godine preselio se u Beograd, gde se bavio novinarstvom. Pisao je pod svojim imenom, ali i pod pseudonimom Ben Akiba.

Kraljica Natalija Obrenović je 1897. godine objavila knjigu kratkih zapisa pod naslovom Aforizmi. Podelila ih je na sledeća poglavlja: O životu, O ženi, O sreći, O ljubavi, O dobročinstvu, O Novoj godini i O vojsci. Kraljica Natalija bila je prva žena aforističar u Srbiji, ali i u celoj Evropi. Njeni Aforizmi ujedno su i prva satirična knjiga predstavljena na književnoj večeri u Beogradu.

 Foto: Wikipedia

 

Radoje Domanović bio je beskompromisan i hrabar pisac. Bio je prvi pravi satiričar među srpskim realistima. Zbog političkih uverenja bio je proganjan, premeštan i otpuštan sa posla. Posle pada režima kralja Aleksandra Obrenovića 1903. godine, nezadovoljan zato što se u zemlji malo toga promenilo, pokreće politički list Stradija, u kom se bori protiv mana novog režima. Njegova satira je politički aktuelna, ubojita i bespoštedna. Njena meta nije samo vlast i njena tiranija, nego i beskičmenjastvo, podaništvo i servilnost. Umro je usamljen, ogorčen, siromašan u 35. godini života, ostavivši iza sebe ženu i decu. „Kao što ima ljudi kojima je zanat da žive od udvaranja kruni, isto tako ima ljudi kojima je zanat da žive od udvaranja demokratiji”, napisao je Radoje Domanović pred kraj svog života.

Foto:Yugopapir

 

Početkom 50-ih godina XX veka, Branko Ćopić je počeo da piše i satirične priče u kojima je oštro kritikovao ružne pojave u tadašnjem društvu. Jedna od takvih priča bila je i Jeretička priča, objavljena u Ježu, koja je pokrenula lavinu osuda sa vrha partije i vlasti. U hajci na pisca učestvovao je i Broz, koji je rekao da on lično takvu satiru neće dozvoliti, ali da neće ni uhapsiti pisca. Glavnina Ćopićevog proznog opusa je humoristički intonirana, a humor nalazi u prirodi i mentalitetu svojih junaka koji i u najtežim životnim trenucima umeju da sačuvaju vedrinu i da se nasmeju čak i vlastitoj nevolji. Neprestano je žalio što mu vlasti nikada nisu dozvolile dramatizaciju njegove priče Oproštaj sa Kosovom. Okončao je svoj život samoubistvom 1984. godine skočivši sa Brankovog mosta, tadašnjeg mosta bratstva i jedinstva. Neposredno pre tog kobnog čina, poverio se bliskom prijatelju: „Nikog nije briga što je očigledno da se naša lepa zemlja rastavlja. Ja to ne mogu da podnesem i neću više da čekam tu smrt…“

Foto: novosti.rs

 

Aleksandar Popović je mahom pisao komedije i satire, a uspešno se bavio i drugim žanrovima, pa je iza sebe ostavio bogat opus drama za decu, scenarija za televizijske drame i serije. Po završetku gimnazije, predaje se pisanju poezije i postaje kandidat za člana Udruženja književnika. Međutim, krajem 40-ih godina uhapsili su ga ispred zgrade pozorišta dok je čekao suprugu pod optužbom da je informbiroovac, i da je čak hteo da digne u vazduh Radio Beograd. Narednih pet godina provodi na Golom Otoku u radnom logoru, čak pet meseci u samici, ali stav nije promenio. Nakon robije, bio je prisiljen da se okuša u raznim zanatima. Početkom 50-ih počinje da piše drame. Drame Kape dole i Druga vrata levo bile su strogo fokusirane na studentske proteste 1968. godine. Zbog satirične ubojitosti i jezika, ondašnja vlast procenila je ove komade kao opasne i njihovo izvođenje bilo je onemogućeno. Usledilo je dugogodišnje povlačenje Aleksandra Popovića sa svih scena. Kasnije prihvata poziv Duška Radovića iz Radio Beograda i piše radio drame za decu. Njegova predstava Mrešćenje šarana bila je zabranjena odmah nakon premijere u Pirotu. Napisao je više od četrdeset drama, od kojih je sedam zabranjivano.

Branislav Brana Crnčević bio je srpski književnik, aforističar, novinar, scenarista i političar. Radio je kao novinar i urednik u listovima Jež i Duga, kao i u listu za decu Mali jež. Objavljivao je kolumne u raznim listovima i časopisima, među kojima su NIN i Politika. Nešto kasnije objavio je i prvu zbirku aforizama Piši kao što ćutiš. Na književnu scenu je stupio pod pseudonimmima Vinon Rumski i Branislav BIP. Za građu svojih dela, uzimao je stvarne, razigrane, ali i tužne slike života. Aforizmi koje je objavljivao mahom se bave tematikom karaktera Srba i problema male države.

Vasa Popović bio je pisac, scenarista, novinar, satiričar, humorista. Bio je sjajan pisac, duhovit, nekonvencionalan, uvijek voljan da provocira granice. Bio je dugogodišnji urednik Jež-a i NIN-a. Britak i duhovit, pisao je humoreske za Politiku. Poznata je anegdota kada je Borislav Mihailović Mihiz došao na sastanak u Televiziji gde se raspravljalo o „idejnim skretanjima”, kako se to tada zvalo, u jednoj od knjiga Vase Popovića. Čim je shvatio o čemu se radi, Mihiz se javio za riječ. Njegova odbrana bila je toliko ubedljiva da je sastanak zaključen bez kažnjavanja “nestašnog” satiričara. Neposredno posle Titove smrti, napisao je humoresku Bure s aluzijom na budući raspad Jugoslavije, zbog čega je bio hitno udaljen iz javnog života.

Ivan Ivanović je diplomirao svetsku književnost u Beogradu i deset godina je radio kao srednjoškolski profesor književnosti na jugu Srbije, a onda je bio otpušten iz službe. Njegov roman Crveni kralj komunistička cenzura zabranila je 1972. godine, a pisca osudila na dve godine zatvora zbog krivičnog dela povrede ugleda države, njenih organa i predstavnika. Bio je otpušten s posla kao moralno i politički nepodoban da vaspitava omladinu. Srećom, na robiju nije otišao, jer se cela javnost zauzela za njega. Nakon posledičnog proterivanja sa juga Srbije, prognani Ivanović se već 16. januara 1973. godine našao u Beogradu. Sedamdesetih i osamdesetih godina ne uspeva da objavi svoje romane, i tek je krajem devedesetih konačno priznat kao značajan srpski savremeni pisac. Inače, glavni junak romana Crveni kralj Zoran Jugović bio je plod autorove imaginacije, u koga su ugrađeni životi, karijere i sudbine stvarno postojećih fudbalera tog doba. Međutim, dogodilo se da je u to doba Broz menjao kosu, i to u crvenu boju. U inostranstvu se mnogo pisalo o crvenom kralju, a da pisac to nije znao. Kasnije je s Ljubom Tadićem osnovao je privatno pozorište Ogledalo, koje je finansijski kasnije propalo, ali je dalo izuzetnu predstavu Dijalog Monteskjea i Makijavelija u paklu. Ta predstava je igrala veliku ulogu u rušenju Slobodana Miloševića, jer je igrana širom Srbije, a govorila je o vlastodršcu tipa Miloševića. Međutim, nakon toga više nigde nije mogao da se zaposli. Jedino rešenje bila je invalidska penzija.

 

Foto:Wikipedia

 

Interesantan je podatak da je u Srbiji između 1945. i 1990. godine bilo zabranjeno 148 publikacija. Po broju zabrana knjiga, na prvom mestu je satiričar i književnik Rastko Zakić, čijih je sedam knjiga sudski spaljeno u tom periodu. Njegova debitantska zbirka aforizama Na ljutu ranu, objavljena 1967. godine, presudom suda u Kragujevcu ocenjena je kao nepodobna i celokupni tiraž završio je na lomači. Pored književnog rada, kao diplomirani arhitekta bavio se arhitekturom, novinarstvom i izdavaštvom. Bio je glavni urednik i direktor Zapis-a, prve trajne radne zajednice pisaca u Jugoslaviji. 1984. sa satiričarima iz Beogradskog aforističarskog kruga pokrenuo je Satiričnik DANGA, a 1993. godine obnovio Zapis i pokrenuo magazin za kritičko mišljenje ALTERA sa Ivanom Ivanovićem i drugima.

Foto:prviprvinaskali.com

 

Najburniji razvoj u srpskoj satiri doživeo je aforizam kao književni žanr koji je, u međuvremenu, u mnogim drugim zemljama bio gotovo sasvim zanemaren. U srpskoj posleratnoj književnosti masovnije se javlja u drugoj polovini šezdesetih godina prošlog veka. Dotle je naš posleratni humor bio u znaku vica i anegdote. Prve impulse satiri dali su Branislav Crnčević zbirkom aforizama Govori kao što ćutiš (1966) i Pavle Kovačević zbirkom Do sarkazma i natrag (1967).

Kao satiričar, veliku popularnost među prvima stekao je Dušan Radović aforizmima koje je pod zbirnim naslovom Beograde, dobro jutro čitao na Radio Studiju B. „Gašenju” Duška Radovića, legendarnog pisca, pesnika, radio i TV voditelja prethodiće, po sudu Partije, veliki i svakim danom sve veći broj „nepodobnih” političkih aforizama kojima urbana legenda budi pospane Beograđane ušuškane u prividni spokoj osamdesetih. Čašu partijske žuči prelila je, kaže, ova Duškova rečenica, izgovorena u etru: „Ako već možemo i moramo bez Tita, možemo i bez mnogih drugih”.

„Aforizmi u popularnoj satiričnoj emisiji Beograde, dobro jutro u poslednje vreme sve češće imaju obeležja političkih poruka s izraženom moralističkom i demagoškom pozadinom. Sadržina tih poruka ponekad je krajnje destruktivna i neprihvatljiva. Potrebno je izvršiti podrobniju analizu idejne usmerenosti ovakvog delanja”, glasilo je saopštenje CK SKS posle kog je ukinuta emisija Duška Radovića. Redakcijski telefoni na vrhu Beograđanke usijali su se tog jutra, datum skoro niko i ne pamti, ali, kažu, bilo je to negde između 1982. i 1983. godine. Stambolić se ubrzo kaje, jer shvata da partija ukidanjem Duškove emisije ima više štete nego koristi, i krajem 1983. godine nudi Radoviću da mu vrate emisiju. On, u svom stilu, odgovara: „Ja jesam mali čovek sa radija, ali nisam onaj koji se pali i gasi na dugme.”

Radović je već tada bio zdravstveno načet, a posle ukidanje emisije ozbiljno se razboljeva. Stres i šok zbog ukidanja emisije su ga dotukli. Nije se odmah znalo o kojoj bolesti je reč. Dobio je upalu produžene kičmene moždine, bolest koju izaziva jak stres. Umro je 16. avgusta 1984. godine.

Foto:vestinet.rs

 

Književnik Sima Pandurović je 1945. godine bio osuđen na pet godina gubitka nacionalne časti zbog objavljivanja tekstova i učestvovanja u književnom životu za vreme okupacije. Pandurović je bio u pritvoru pre nego što je izveden pred Sud za zločine i prestupe protiv srpske nacionalne časti. Prema jednoj anegdoti, tu ga je video šef Ozne Slobodan Penezić Krcun. Na Krcunovo pitanje otkad je u zatvoru, Pandurović je odgovorio: „Pa, od oslobođenja“.

U komunističkom zatvoru bio je i tada mladi, kasnije veliki srpski pisac Borislav Pekić. Od 1948. do 1953. bio je na izdržavanju kazne u KPD Sremska Mitrovica i KPD Niš kao pripadnik ilegalne omladinske organizacije SDOJ (Savez demokratske omladine Jugoslavije). Bio je osuđen na petnaest godina strogog zatvora, ali je 1953. godine pomilovan. U zatvoru je dobio tuberkulozu, koja je kasnije doprinela raku bronhija i njegovoj smrti. Neki od njegovih književno vrednih satiričnih romana su Godine koje su pojeli skakavci i Hodočašće Arsenija Njegovana.

Jovan Sterija Popović bio je književnik i jedan od vodećih intelektualaca svog vremena.  Smatra se osnivačem srpske drame. Prvi je i jedan od najboljih srpskih komediografa. Propovedao je književnost koja trezvenije i ozbiljnije gleda na život. Uporedo je radio na istorijskoj drami i na komediji, ali na istorijskoj drami s manje uspeha. Prva mu je komedija Laža i paralaža, zatim Tvrdica, Pokondirena tikva, Zla žena, sve komedije karaktera. Od komedija naravi najbolje su mu: Ženidba i udadba, Kir Janja, Rodoljupci i Beograd nekad i sad. Njegove komedije najčešće su oštra satira izopačenih karaktera i naravi.

Foto:Wikipedia

 

Vladimir Bulatović Vib, srpski satiričar, dramski pisac i novinar, jedan je od najvećih satiričara u istoriji srpske književnosti. Od 1955. do 1961. godine bio je urednik je Jež-a, a od 1963. jedan od dugogodišnjih urednika u kući Politika piše rubriku Beleške s predumišljajem (satirične priče na aktuelne događaje), a kasnije i rubriku Korak nazad u kojoj objavljuje aforizme. Jedno vreme bio je i glavni urednik Politikinog zabavnika.
U anketi međunarodnog časopisa za humor, satiru i karikaturu Nosorog u Banjaluci proglašen je za najboljeg satiričara svih vremena.

 

 Foto: jugozvuk.blogspot.com

 

Please reload

March 26, 2019

Please reload

Arhiva

Please reload

Tags

Please reload