Odlomak iz priče Orah

...Pa smo onda urezivali brat i ja imena tu, orah ni na to nije obraćao pažnju. Zapravo, šta god je neko radio tom orahu, on je ćutao, gledao svoja posla i rastao. Čak i kad su bombe padale oko njega, i kad su po njegovom tlu gazile tuđe čizme i pljuvala ga besna usta, on je samo stajao i rastao, u dedinom dvorištu. Puštao korenje sve dublje i dublje, a grane širio sve više i više, ne obazirući se na ono oko njega. I eno ga i dan-danas raste, ja ga obiđem na svakih par meseci kad odem na dedovinu, sednem ispod njega, pijem pivo i čitam novine, ili samo uživam u hladovini i nekako pustim da me taj orah čuva pod svojom krošnjom. I meni je eto, trebalo da napunim skoro 33 godine da shvatim da mi je životna ambicija da se ponašam kao jedno najobičnije drvo...